Kazivali kovači[1] Tonin Bonifačić i Vitorio Antončić u Puntu 1953. godine. Zapisao Rado Žic Mikulin[2], a 2021. preveo Leonard Eleršek.

ČELIK (ŠTO)

Jedne večeri, a to se zbilo pedesetih godina, u našu su kuću navratili kovači Tonin Bonifačić i Vitorio Antončić. Došli su poslom. Pozvao ih je moj otac jer su mu se na zaprežnim kolima potpuno istrošili obruči prednjih kotača. Tonin je otišao pogledati i kad se vratio, rekao je: „Izrađeni su od lošeg željeza. Zato su se poderali. Trebalo je ugraditi obruče od čelika[3].“ Otac se pravio nevješt i upitao: „A kakva je razlika između čelika i željeza?“ Vitorio, koji je bio jako dobar kovač, rekao je: „Čelik je jači i manje se troši. Željezo je mekše, pa se zato više troši. Onaj koji je pravio ove kotače nije imao ništa drugo osim željeza. Prvo ga je užario, a onda kalio u ulju, pa opet žario i onda ga ugradio na kotače. Tako bi se kotači stisnuli, a dužaci i žbice čvrsto stegnuli u glavinu, koju je već ranije učvrstio prstenima.“ Tonin je tada rekao mome ocu: „Miko, čelik i željezo se drugačije tale. Čelik je čišći, skoro sasvim čist, a u željezu je puno prljavštine. U stara vremena su naši preci, a to su pričali naši stari, živjeli negdje u nekim velikim planinama gdje je u ljetno doba bilo jako vruće, a zimi jako hladno, gdje je bilo željezne rudače koliko si htio. Oni su je kopali, mljeli u prašinu, miješali s kremenim pijeskom i ugljenim prahom. To su sve stavljali u neke duge glinene cijevi debele pet prstiju, koje bi začepili glinenim čepom. Onda bi sve to zamazali svježom ilovačom, koju bi prethodno dobro izgazili da u njoj ne bi bilo kamenčića, jer bi kamenčići na visokoj temperaturi pucali i tako izazvali lom cijevi. Sve bi zajedno stavili u peć napravljenu od gline i šamota, dodali puno ugljena, a onda velikim mijehom raspuhivali dodavajući novi ugljen. Neki su govorili da je to trajalo dva dana. Kad bi se peć ohladila, iz nje bi kliještima izvadili užarene cijevi i ostavili ih da se hlade nekoliko dana. Onda bi očistili ilovaču iznad čepa i istresli sve što je bilo u cijevi. To se onda opet žarilo, pa se od toga kovalo sve što je trebalo. Izrađivali su neprobojne košulje, bolje reći žicu od koje su one tkane, koje nije mogao probiti šiljak koplja ili vršak strijele. Ako bi neprobojna košulja bila načinjena od obične željezne žice, šiljak ju je mogao probiti. Najviše su kovali mačeve. Zvali su ih končari. U to je vrijeme svaki vrijedan mač imao svoje ime. Ti mačevi končari bili su najžilaviji mačevi svoga doba. Slične mačeve još su imali Varjazi[4], jer su oni isto odselili na sjevernu stranu svijeta odande odakle smo i mi došli ovamo[5]. Došli su odande gdje smo i mi nekad živjeli, preko velikih rijeka Volge i Neve, i naselili se u krajeve u kojima žive i danas.“ Vitorio je rekao, da je njegov majstor[6], a svaki kovač koji je imao šegrte bio je majstor, uvijek govorio da se po iskri prepoznaje željezo: „Ja sam od njega naučio razlikovati što je što. Odlazili smo kupovati željezo u Čabar, gdje su imali peći kojima se čitave godine talila ruda i lijevalo željezo ili čelik. Čelik je bio skoro dva puta skuplji od željeza, jer je oko njega bilo više posla.“ Tonin je rekao: „Te peći su zvali fužine. Odatle dolazi ime sela u Gorskom kotaru, gdje su isto bile takve peći za taljenje željeza. Ingote[7] se zapregama vozilo do Rijeke i odatle brodovima, kamo je trebalo. Moj je majstor uvijek osobno odlazio u kupovinu, jer bi po iskri znao što je kupio. Meni bi rekao: 'Gledaj iskru, jer ona ti sve govori! Ako je ne znaš promatrati, onda kupiš mačka u vreći i to tek vidiš kad željezo staviš u oganj i na nakovanj, a tada je kasno.' Tonin je rekao da su mu rekli, kako su iz Čabra dolazile najbolje bojne sjekire i da ih je kupovala čitava Europa, a bilo ih je i na turskoj strani, nešto zarobljenih, a nešto bi njihove uhode kupile i odnijele sobom. „Mačevi končari su bili otprilike jednako dobri kao što su bile turske sablje dimiškinje, samo što su oni još nešto dodavali pri taljenju željeza. To je bila velika tajna, ali su se, svejedno, naši mačevi končari mogli nositi s dimiškinjama[8]. Boj ne bije svijetlo oružje, nego srce u junaka! Ali uza svu srčanost, ako imaš dobro oružje u rukama sigurniji si i hrabriji nego kada znaš da ti oružje nije dobro kao u protivnika...“ Popili su još svaki po gutljaj iz vrča i otišli kući. Sutradan je Tonin došao po kola, odvezao ih u svoju kovačnicu. Nakon tri dana vratio ih je na svoje mjesto. Obruči koje je iskovao uvijek su bili kao novi, jer su načinjeni od čeličnih lisnatih opruga staroga kamiona, pa se nisu lako trošili po putovima i strminama.

NADO (ČA)

Jenu večer su u nas prišli po poslu kovači Tonin Bonifačić i Vitorijo Antončić. To je bilo nigdi kolo petdesetih let. Mojemu ocu se je bila posve zderala rigeta na dvih spridnjih kolih od voza. Tonin je šal pogjedat i kada je prišal je rekal: „To je bilo udelano od slaboga ležeza i zato su se zderale. Rabilo bi klas rigete od nada.“ Moj otac se je delal pol šolda bedas i pital je: „Ma ka razlika je mej nadon i ležezon?“ Vitorijo, ki je bil jako dobar kovač je rekal: „Nado je jače i manje se dere. Ležezo je mehče i zato se više dere. Ov ki je delal ove kola, ni jimil drugoga leh ležezo. Lipo ga je užaril i ontrat kalil va uju, poznova užaril i klal na kola. Stin je kola lipo stisnul i diventale su dužaci i žbice ažate na glavini, ka je bila zi rigeticami već prije stišnjena. Tonin je rekal: „Miko, nado, nado se drugačije topi od ležeza, Nado je čistije, skoro čisto, a va ležezu je čudo šporkica. Va staro vrime su naši, ki su, vavik su tako naši stari govorili, živili nigdi va nikih velih hlminah, kadi je bilo va litnen vrimenu jako teplo, a po zimi jako zima, kadi je bilo ležezne mine koliko si otil. Oni su ju kavali, mlili va prah, mišali zi melon od kremena i prahon od ujeni. To su se kladali va jene duge civi od stine ke su bile debele pet prsti, i ke bi bili začepili zi čepon od stine i se još savili va frišku žintu, ku su prije dobro zigazili kako va njoj nebi bilo kamičići, ke bi na teplini pucale i razbile civčice. Se skupa bi bili klali va peć od stine i kupic, nutar klali čudo ujena i ontrat zi velin mihon raspuhivali i dodavali ujeni. Niki su rekli kako je to trajalo dva dni. Ontrat se je peć ohladilo. Civi se je zi kjišći pobralo van i pustilo neka se ohlade. Te civi su bile tako teple, da je sva civ žarila. Za se ohladit je rabilo više dan. Ontrat bi se bilo znelo žintu nad čepon i streslo van ono ča je bilo nutri. To se je ontrat poznova žarilo i ontrat kovalo ča je rabilo. Kovalo se veružnice, boje reć žicu za delat veružnice, ke ni mogal probit rat od sulice ali ubadac od strile. Ako je veružnica bila udelana od običajnoga ležeza, ontrat ju je rat mogal probit. Najviše se je od toga kovalo mači ke su zvali končari. Va to vrime saki vridan mač je jimil jime. Te mači končari su bile zvitan mači toga doba. Slične mači su još jimili Varjagi, aš oni su istešo prišli na urinjsku stran priko velih rik Volge i Neve i se naselili tamo kadi su danas, od tamo od kuda smo prišli i mi.“ Vitorijo je rekal, kako je njegov meštar, a saki kovač, ki je jimil šegrti je bil meštar, vavik govoril, kako se po jiskri pozna ležezo: „Ja san se od njega naučil poznat ča je ča. Mi smo hodili kupivat ležezo va Čabar, kadi su jimili peći, va kih su cilo lito talili minu i od nje delali ležezo ali nado. Nado je bilo skoro dva puta dražje od ležeza, aš je kolo njega bilo više dela.“ Tonin je rekal: „Te peći su zvali fužine. Od tuda i jime sela va Gorskon kotaru, kadi su istešo bile takove peći za talit ležezo. Goti se je zi vozi vozilo do Rike i od tamo zi brodi, kako je rabilo. Moj meštar je vavik hodil sam kupivat tamo, aš bi bil po jiskri znal ča je kupil. Meni bi bil rekal: 'Gjedaj jiskru, aš ona ti reče sve! Ko ju ne viš koržat, ontrat kupiš mašku va vrići i to tek vidiš kada kladeš ležezo va oganj i na nakovalo, kada je kasno.' Tonin je rekal kako su mu rekli, kako su zi Čabra hodile van najboje bojne sikire i kako jih je kupivala cila Europa, a bilo jih je i na turskoj bandi, niš zarobjeno, a niš bi bile njihove uhode kupili i ponesli tamo. Mači končari su bile nikako jisto tako dobre, kako ča su bile turske sabje dimiškinje, samo oni su još niš mišali kada su talili ležezo. To je bila vela tajna. Ma inšoma menti, naše mači končari su se mogle nosit zi dimiškinjami. Boj ne tuče svitlo oružje, leh srce od junaka! Ma zi sin tin, ko jimaš dobro oružje va rukah si sigurniji i kurajniji leh kada znaš kako ti oružje baš ni tako dobro kako va suvraga...“ Popili su još saki jedan žluk zi bukalete i šli doma. Drugi dan je prišal Tonin po kola, jih zel va kovačiju i nakon tri dni je pripejal i klal na mesto. Te rigete su bile vavik kako nove, aš su bile udelane od šušt od razbijenoga kamijuna, ke su bile od nada i nisu se čudo dešvivale po putih i klancih.

[1] Zanimljivo je da su obrtnici pričali mnoštvo priča i pjesama koje su u naravi bile lekcije za obuku mladih naučnika i prijenos tajni zanata na mladi naraštaj. To je bio mehanizam edukacije još od bespismene faze društva. U ostavštini Rada Žica Mikulina srećemo vrlo kompleksnu i opširnu kovačku i metaluršku predaju, koja će biti objavljena u okviru ovog dvanaestoknjižja.

[2] Leonard Eleršek: „Kad je to zapisano?“ Rado Žic Mikulin: „Zapisano je 1953. Prepisano je u konpjutor mnogo kasnije, moguće prije desetak godina!“

[5] Vidjeti sagu „Putom Sunca“ (Eleršek i Žic Mikulin, 2019.) gdje kazivač spominje Varjage, susjede Hrvata koji žive u dolini rijeke Hilmand (Afganistan).

[7] Ingot, čakav. got je komad relativno čistog metala izliven u oblik pogodan za transport ili daljnju obradu.

[8] Sablje kakve su nekad kovane u Damasku ili izrađene po uzoru na njih.