Priču „Kala Štanaji“ zapisao je Rado Žic Mikulin po pričanju Mika Franolića Rokova i njegova brata Osipa 1954. u Puntu na Otoku Krku. Preveo ju je 2021. Leonard Eleršek.

KALA ŠTANAJI (ŠTO)

Nedavno sam obitelji moje tete Katice[1] poslao čestitku za Božić i Novu godinu. Kad sam došao kući, mati mi je rekla da je teti Katici bilo krivo jer sam u naslovu napisao „Kala Štanjari“. Druge sam večeri otišao do tete. U kući su bili ona, tetak Jakov[2] te Josip i Miko Rokov. Igrali su karte. Pozdravio sam i svima dao ruku, a teta je rekla: „Sjedni za stol.“ Prestali su igrati. Teta je na stol stavila bocu vina i svakomu donijela čašu. Stric Jakov je natočio svakomu i rekao: „Nazdravlje!“ Popili smo svaki po gutljaj. Teta je donijela kekse i sjela. Rekao sam da mi je žao što sam čestitku adresirao na Kalu Štanjari, ali sam znao da će tako sigurno doći u prave ruke. Teta je rekla: „Mogao si je nasloviti na strica Jakova. Sigurno bi stigla.“ Miko Rokov je nato rekao „Na tetka Jakova! Vi mladi sve promijenite. Stric je očev brat, a tetak muž očeve sestre.“ Svi su se nasmijali. Nato je rekao: „Spomenuli ste Kalu Štanjari. Ma znate li zašto se baš tako zove ta ulica?“ Nastavio je: „Ovdje na brijegu iznad, a ja to ne pamtim jer su je srušili za vrijeme Napoleona, bila je utvrda, tvrđava, fortica. Puntarska vala je bila bojna luka za vrijeme Rimskog Carstva. U njoj je bila velika posada kojoj je trebalo svega. Legionari su se obučavali za boj i nisu imali vremena za druge poslove. Sve što su trebali su kupovali. Držali su straže na mostu koji je nekad stajao između Prnibe i Batova, na ulazu u našu valu.[3] Na njemu su bila tri tornja, jedan na Prnibi, drugi na obali ispred Batova, a u sredini je bio još jedan toranj s jednim velikim kotačem. Kotač[4] je bio lancima vezan za most. Kad bi neki veliki brod želio ući u valu, deset bi ljudi ušlo u kotač i podiglo oko pola paša (1 m) dug dio mosta. Tako bi napravili prolaz za brodske jarbole. Ljudi bi, pažljivo hodajući po prečkama kotača, spustili taj isječak mosta na mjesto gdje je prije stajao. O tomu je bila i pjesma, ali sam je zaboravio. Utvrda je bila signalima povezana s Kastijonom (otočić Košljun), gdje je bilo zapovjedništvo luke. U luci je uvijek bilo desetak bojnih brodova s posadama. U početku su se ispod tvrđave svake subote održavali sajmovi. Prodavalo se vino, rakija, ocat, slana riba, slano meso, povrće i voće, kruh i baškot, a dolazili su i obrtnici s veslima, jedrima, kablicama, bačvicama, prodavali i sklapali poslove za ono što je trebalo posadi. Obrtnici su shvatili da bi se bilo dobro približiti tvrđavi i biti pri ruci njezinoj posadi. Po starom običaju iskopali bi na padini rupu tri paša široku i tri dugu i obzidali je s četiriju strana kamenjem koje su izvadili iz rupe. Na zid visok oko paš i pol (3 m) stavili bi grede i pokrili ih daščanim podom. Na to bi podigli zid za još dva paša (4 m), stavili grede i letvice i krov pokrili slamom ili rogozom. Drugi obrtnik koji bi se doselio naslonio bi se zidom na prvoga i tako je s vremenom nastala ulica prema tvrđavi (štanaju), Kala Štanaji. U ulici je bilo kovača, jedrara, stolara, krojača, postolara, brodograditelja, pekara, mesara i pralja. Carski bojni brodovi se su tri puta godišnje morali izvući na navoz kako bi ih očistili od algi i školjki koje su se nakupile pod koritom. Kada bi ih očistili, namazali bi ih katranom i porinuli u more. Brodograditelji su se za posao pogađali s lučkim kapetanom. Brodogradilište s istezalištem bilo je na Puntici, a ondje su poslije napravili još veće. Kada su naši Tugomirići i njihovi rodovi došli na otok, najprije su živjeli u kolima, a zimi u nastambama iskopanima u padini brijega, dok su neki stanovali u dugim brodovima (ormanicama), kojima su došli iz Crnoga mora.“ Njegov brat Osip je zapjevao:

„Duge lađe iz Crnoga mora,

duge lađe, duge a sulite,[5]

u njim' voze momke i djev'čice,

na pleć'ma im crven' kabanice.

S bokova im štiti obojeni

kojima se vojnik dobro brani,

nadohvat im mači fužinari,

oštre strijele i lukovi pravi

kojima se strelice bacaju,

kog pogode, u nebesa šalju.“[6]

Rekao je: „Još, još toga je bilo. To su naši otac i mati kantali više večeri.“ Miko je nastavio: „Te brodove su mornari s carskih brodova zapazili zato što su bili jako brzi. Nakon plovidbe bi ih bez velike muke izvlačili na obalu na Velim vodama. Zaveslali bi malo jačim ritmom i izašli na pješčanu obalu skoro do polovice broda. Taj je brod imao ravno dno, a umjesto kobilice dvije okovane grede, po kojima bi skliznuo na obalu. Na bokovima je imao perajice, koje su mu omogućavale stabilnu plovidbu i po najvećem vjetru. Imao je još i oj, tj. pravo kormilo. Za razliku od njih, carski bojni brodovi su imali upravljače starog tipa, timune, kojima se teško upravljalo. Imao je dva ili tri jarbolca, na koje bi, kad je trebalo, rastegnuli tendu. Kada su se dva takva broda spojila,[7] onda bi takva duplačica mogla i jedriti s kvadratnim jedrom.“ Netko je pitao: „Ali Miko, tko ti je rekao da smo došli, jedni kopnom, a drugi morem?“ Miko je rekao: „O tome su uvijek govorili naši stari, a i više pjesama je pjevalo o tome. Jedna od njih je ova koju je počeo pjevati moj brat Osip, a drugu sam čuo od bake:

'Kosize su sav narod pratile,

preko gora, polja ih vodile

da jih ne bi dušmani napali,

zasužnjili te ih opljačkali.

Kosize su konjicu imale

sa kojom su dušmane razbile.'

Više ne znam. Pjevala je da smo došli na opustošenu zemlju i naselili se, obitelj do obitelji i rod do roda. Izgradili gradove i obnovili utvrde i ostali ovdje zauvijek. Naši su, jer su oduvijek bili kovači, a kovačkih otkivaka je uvijek trebalo, napravili prve kuće pod tom tvrđavom i ondje počeli kovati. Poslije je, kad se još više obrtnika doselilo i izgradilo kuće, nastala kala koju su nazvali Kala Štanaji. To su bile kuće od pajola,[8] u kojima su stanovale velike obitelji s po deset usta. Naši su bili postolari i kožari i od samog početka smo uvijek živjeli ovdje u Kali Štanaji. Sada, zato što je ulica postala uska, a kućice izgledaju male i stare, počeli su je zvati Kala Štanjari, što znači prljava, musava ili nečista ulica. Uz to, samo po našim voltima raste i miriše dvostruka ljubičasta rumenija, šeboj ili šibena. Stoga, Katice moja, ništa se ne ljuti za ono „Štanjari“. Sav Punat, koji se je poslije izgradio, potekao je iz ove naše kale. Baš kada sam bio na odlasku, Miko je rekao da je jedna brodica bila na Velim vodama sa sjeverne strane, ispred kuće Jurišićevih. Bila je trima četvrtinama u moru. Imala je sprijeda veliki kljun i visoku aštu s okruglom rupom. Djeca su s nje skidali velike bakrene zakovice i njima se igrali „Na države“. Jive Fratar im je rekao neka se paze čavala, da se ne bi naboli. Rekao je da ih je ormanica puna. Jive je bio ljudina s velikim šeširom i velikom bradom. Imao je čamac u koji bi stavio magarca. Magarac je ulazio u čamac na zapovijed „alca moro“ i izlazio iz njega na „šalta moro!“ Čamac je premazivan uljem od ličine, koje je pobirao iz skorupa bačve soljene ribe.

KALA ŠTANAJI (ČA)

Za Božić i Novo leto san posla fameji tete Katice čestitku. Kada san prišal doma, mi je mat rekla kako je teti Katici bilo krivo aš san na naslovu začarkal „Kala Štanjari“. Drugu većer san šal u tete. Va kući su bili teta, tetac Jakov i Osip i Miko Rokov. Jigrali su na harte. Pozdravil san i sin dal ruku. Teta je rekla: „Sedi za stol.“ Fermali su jigrat. Teta je klala na stol butiju vina i sakomu prnesla žmuj. Stric Jakov je natočil va žmuji i rekal: „Nazdravje!“ Popili smo saki žluk. Teta je prnesla galetice i sela. Rekal san da mi je žal za ono ča san adesu klal na Kalu Štanjari, ma san vil kako će tako siguro prit va prave ruke. Teta je rekla: „Mogal si. Si mogal naslovit na strica Jakova. Siguro bi bila prišla.“ Miko Rokov je na to rekal: „Na tetca Jakova! Vi mladi se rasobrškate. Stric je ocov brat, a tetac muž od ocove sestre.“ Si su se nasmeli. Nato je rekal: „Spomenuli ste Kalu Štanjari. Ma ča znate zač se vero tako zove ova kala?“ Nastavil je: „Ovdi ozgora, ja to više ne pametin, aš su ju zrušili za vrime Napoleuna, je bil štanaj, tvrdaj, fortica. Puntarska draga je bila bojni porat za vrime Inperija (Rima). Va njoj je bil veli kipaj, komu je čudo toga rabilo. Legionari su se vadili boju i nisu jimil vrimena za drugo delo. Se ča su rabili su kupivali. Oni su davali straže na mostu ki je bil od Prnibe do Batova, na ušćacu va Dragu (Vrata, Buka). Na njen su bile tri turni, jedan na Prnibi, drugi na kraju sprid Batova, a va mezariji je bil turanj zi jenin velin kolon. Kolo je bilo zi verugami veženo za most. Kada je prišal ki veli brod nutar, se je deset judi spravilo va kolo i dviglo pol paša mosta, tako je brod zi jarbuli mogal pasat nutar. Judi su destezo, poznova hodeć po zbicah va kolu, kalali del mosta na mesto kadi je bil i prije. O tomu je bila i pisma, ma ja san ju pozabil. Fortica je bila zi sinjali povežena zi Kastijonon (Košljunon), kadi je bila kumanda od porta. Va portu je vavik bilo desetak bojnih plavi zi kipajen. Spričela su bile saku subotu samji spod štanaja. Prodavalo se je vino, duza, ocat, slana riba, slano meso, zelenje i frutje, kruh i baškot, a hodili su i artižani zi vesli, jidri, kablicami, barili, prodavali i delali kuntrati za ono ča je kipaju rabilo. Artižani su vidili kako bi se bilo dobro koštat tvrdaju i bit pri ruki kipaju. Po staron običaju su skopali va brigu škuju tri paši široku i tri paši dugu. Ozidali zi kamenjen, koga su skavali kada su delali škuju, zi četirih band i dvigli paš i pol (kolo 2,5 metra). Na to su klali murali i pokrili zi pajolon. Na to bi bili dvigli još dva paša, klali grede i letvice i krov pokrili zi slamu ali paveron. Drugi artižan ki je prišal se je naslonil zi zidon na prvaga i tako je nastala Kala Štanaji. Va kali su bili kovači, jidrari, maranguni, žnjidari, postolari, kalafati, pekari, bikari i levadere. Bojne plavi su se morale tri puti na leto nategnut na važi i osnažit od alige i kapic ke bi se bile nabrale pod brodon. Kada se je je očistilo, se je brodi katramalo i ontrat hitilo more. Kalafati su se pogajali zi kapitanon od porta za delo. Škver zi važi je bil na Puntici, kadi su potlik udelali još veći škver.

Kada su naši Tugomirići i njihove rodi prišle na otok, su najprije živili va vozih, a po zimi va komardah skopanih va boku briga, a niki va dugih brodih (zvali su jih „ormanice“) zi kimi su prišli zi Črnoga mora. Njegov brat Osip je zakantal:

„Dlge lade zi Črnoga mora,

dlge lade, dlge a sulite,

va njih voze divci i divčice,

na škinah jin črjene kabanice.

Na bocih njoj branci ocvitani

zi kimi se bojno dobro brani,

na doćap jin mači fužinari,

joštre strile, arabeli pravi,

zi kimi strile se turgaju,

kog zadinu, va nebesa šaju.“

Rekal je: „Još, još toga, je bilo, to su naši otac i mat kantali više puti večer.“ Miko je nastavil: „Te brodi su navute zi inperijalnih brodi gjedali, aš su te plavi bile jako brze va vožnji, a i potezali su jih nakon vožnje na kraj, na Velih vodah, brez vele muke. Zaveslali bi bili zi malo jačin hućon i skoro do polovice broda prišli na pešćinu. Šoto je jimil brod ravno dno, a mesto kolunbe dvi okovane grede, po kih je pospuznul na kraj. Zbande je jimil perajice, ke su mu sigurale plavanje i po najvećen vitru. Jimil je još i oj (krmilo). Bojne brodi su jimile timoni, zi kimi se je slabije guvernalo brod. Jimil je dva ali tri jarbulci, na ke se je rastezalo tendu. Kada su se dva takove plava takale, ontrat je duplačica mogla i jidrit zi ponjavunon. „Ma Miko, ki ti je rekal kako smo prišli jeni priko kraja, a drugi po moru?“ je niki zapital. Miko je rekal: „O tomu su vavik govorili naši stari, a i više pisan je o ton pivalo. Jena je ova ku je pričel kantat moj brat Osip, a drugu san čul od babe:

'Kosize su judi kunpanjale,

priko gor i poj su jih pejale

da jih ne bi bućani napali,

zasužnjili jih i opjaškali.

Kosize su jizdicu jimile

sku su čuda bućani razbile.'

Više ne vin. Kantala je kako smo prišli na opušćenu zemju i se naselili, fameja do fameje i rod do roda. Zgradili žuni i obnovili štanaji i ustali ovuda za vavik. Naši, aš su od vavik bili kovači, a kovaške okovki su vavik rabile, su udelali prve kuće pod štanajen i tamo pričeli kovat. Potlik, kada se je više artižani preselilo i zagradilo kuće, je nastala kala, ku su nazvali Kala Štanaji. To su bile se kuće od pajola i va njih su bile vele fameje i po deset ust. Naši su bili postolari i kožari i od samoga pričela smo vavik živili ovdi va Kali Štanaji. Seda aš je kala diventala ušpitna, kućice zgjedaju male i stare, zato su ju pričeli zvat Kala Štanjari, ča pomeni oštanjana, musava, nečista. Zi sin tin, samo po naših voltah raste i diši dupla njada rumenija (šeboj, šibena). Tako, Katica moja, niš se ne jadi za ono „Štanjari“. Sva Punat, ki se je potlik zgradil, je potekal zi ove naše kale. Jušto kada san bil od partence, je Miko rekal kako je jena plav bila na Velih vodah, zi trmuntanske bande, sprida kuće od Jurišića. Bila je tri kvarti mori. Jimila je sprida jedan veli kjun i visoku aštu zi šupjin kolon va sredini. Dica su ž nje znimali ramene čavli, za se jigrat „Na države“. Jive Fratar jin je rekal neka se paze puntin, da se nebi naboli. Rekal je kako jih je ormanica puna. Jive je bil jedan veli čovičina zi jenin velin klobučinu i zi velin brbucon. Jimil je kajić va koga bi bil klal tovora. Tovor je šal va kajić na kumandu „alca moro“ i van na kumandu „šalta moro!“ Kajić je mazan zi ujen od ličine, koga je pobiral na skorupu va barilcu od slanih rib.

[1] Katica Žic Mikulin, sestra oca Rada Žica Mikulina, udana za Jakova Žica Dorčića.

[4] Rado Žic Mikulin: „Kotač je bio pričvršćen lancima za most. Kada je došao veliki brod unutra u porat, deset bi ljudi ušlo u kotač i hodajući po žbicama okretalo ga i diglo segment mosta dug oko pola paša. Tako su jarboli mogli proći kroz rascjep i brod ući u luku. Koliko sam ja shvatio, to kolo, kotač, je moralo biti na osovini između dva velika drvena stupa. Kad bi brod prošao, vratili bi dio mosta na svoje mjesto.“

[7] Dva broda spojena gredama u katamaran mogla su jedriti kada bi se istaknuo jarbol i na njega rastegnulo kvadratno jedro. Takav „dupli“ brod zvali su duplačicom.

[8] Rado Žic Mikulin: „Pajol je površina od 6 x 6 metara, možda deset centimetara manje ili više. Kuće su bile od pajola, od pajola i pol i dva pajola. Ona kuća u kojoj ste bili u mene je od dva pajola.“