Priču “Božje karanje” pričala je Ante Luskićeva srpnja 1950. Zapisao Rado Žic Mikulin, spremio dvije priče u jednu, jer su slične i nastavljaju se^{^[1]}. Preveo 2020. Leonard Eleršek.

SVAĐA BOGOVA (ŠTO)

Jednom, u staro, staro doba svađali su se bog Dažjak i njegova žena Uštur[2]. Ona je bila jako, jako, jako zločesta i što god bi Dažjak napravio, za nju je bilo loše. Jednom ju je zbog toga prekorio bog Hr. Rekao joj je „Ženo pokrij svoga muža, da se s njime svijet ne ruga!“ Ali ništa nije pomoglo, on je volio malo popričati i popiti neku plemenitu[3] kapljicu s Larom i Vislom, koje su bile jako ljubazne i s njime vodile duge razgovore. Kada bi Uštur doznala, a više puta su joj od svoje zlobe to pričale Morana i Vitrana, poludjela bi od ljubomore. One su to skrivene gledale i slušale, i to ih je veselilo. Kada bi Dažjak došao kući Uštur bi još s vrata počela vikati i urlati. On bi joj tada rekao: „Šuti mila, šuti jer nisam učinio ništa strašnoga!“ Ona bi na to rekla „Ponovo si pričao s onim nevaljalicama! Zar si se slizao s njima, ja ću ti pokazati!“ Dažjak bi joj odvratio: „Nisam mislio ništa loše, sreli smo se, malo porazgovarali i popili kupicu vina koje su donijele. Najprije sam sjedio na kamenu s jednom, a onda s drugom. „Aa tako, najprije si jednu, a onda drugu. Niš koristi, ja ću ti pokazati što si zaslužio! Misliš da ja ne znam kakva je ona Lara, željna je ljubavi, zato te svuda traži i samo čeka da te povuče u grm kako bi se objesila na onu tvoju kljuku.“ Počela je na nj bacati, najprije zdjele, onda tanjure i lonce, a na kraju je uzela valjak za tijesto i počela njime mahati. Dažjak ju je zgrabio za ruku, a valjak za tijesto pao je na tlo. Ondje gdje je pao, nastala je velika jama Šupjak, koja je još i danas ondje, između Malog i Veloga vrha. Dažjaku su od tuge počele teći suze. Uštur je na to rekla: „Zašto roniš te suze, zar misliš da ćeš me time prevariti? Prevarante, lajavičino i niškoristi, ne ćeš, ne!“ Vidio je kako je vrag odnio šalu i počeo bježati. Radio je velike koračine, a ona ga je slijedila malim koracima. Kada je zagazio u polje kojemu je u sredini bilo jezero, zemlja je utonula, a kako su mu cijelo vrijeme tekle suze od tuge i jada, polje se napunilo vodom. Ljudi koji su radili oko jezera pobjegli su u planine, a s njima i sve životinje. Kako je Uštur išla za njim malim i čvrstim koracima[4], svu je vodu uzvalovila, a strašne su valine lupale o obalu i rušile sve ispred sebe. Otvorile su Ušćac[5] i more se pomiješalo s vodom. Vraćajući se, valovi su sve to povlačili nazad u uvalu. Dažjak je jednim skokom došao do polovice otoka. Teška noga je napravila jamu koju je odmah napunila voda od njegovih suza. Kako mu je Uštur bila za petama, Dažjak je ponovo skočio i negdje na pola puta od Ponikve ponovo je nastala jametina. Napunila se vodom, malo od njegovih suza, a malo morem, koje je ulazilo kroz podzemne kanale. Tako je nastalo Omišaljsko jezero. Ponovo je skočio, ovaj put na jednu stranu i tamo gdje je doskočio je opet nastala jama, a drugom je nogom stao na grote na obali mora, razbio ih pa je ondje nastala Klimanska draga[6]. Bojeći se da je Uštur iza njega, skočio je ponovo. Jednom je nogom doskočio na obalu mora i zdrobio hridine, a drugom je zagazio naprijed. More je ulazilo u bakar[7] (udubinu) koju je načinila njegova noga, pa je tako nastala Bakarska draga[8]. Uštur se umorila i više nije mogla trčati za njim. Vikala je i pravila nered. Tutnjala je kao prazna tikva. Dažjak je koračao prema planinama, i gdje god bi stao na brijeg nastala bi dolina, pa je tako nastao Gorski kotar, koji je pun brda i polja. Morana i Vitrana su ih pratile skrivajući se i pazeći da ih Uštur ne bi vidjela. Smijale su se i govorile jedna drugoj: „Ovo je dobro, lijepo smo ih posvadile i vidiš što je nastalo od njihove svađe, Puntarska draga, Jezero Ponikva, Omišaljsko[9] jezero, Klimanska vala i Bakarski zaljev i jako puno dolina i polja po Gorskom Kotaru! Moramo se dobro skriti kako nas Uštur, a bome i Dažjak ne bi vidjeli, jer ako se pomire i potjeraju nas, pod našim će nogama nastati puno jama, koje bi se mogle napuniti vodom.“ Skrivajući se, vratile su se u tišini na Obzovu, gdje im je svima bio dom[10] i udvorno pitale Uštur, koja je stigla prije muža „Gdje ste bili?“, jer jedno ih vrijeme nije bilo kući. Uštur je rekla da su otišli vidjeti neke šume u kojima su imale životinje. Njih su se dvije samo osmjehnule i namignule si. Tuman, koji je bio jako ponosan na svoje morsko kraljevstvo rekao je: „Hvala svima, bilo bi dobro kad bi se još koji put posvadili, jer bi se tako moje kraljevstvo još više proširilo. Baš mi se sviđaju ove dvije sigurne vale. One su kao biseri koji sjaju u nebo. Kada ih gledam odozgo, s Obzove, čine mi se kao dva sinja oka koja gledaju u Zemlju i svemir. Tada se dogodilo ono čega su se Vitrana i Morana bojale. Kad je Uštur došla kući, počela se prepirati s Larom i Vislom i govoriti im neka puste njezina muža na miru. Nato su se i jedna i druga nasmijale i rekle da one žele Hora, Piruna i Davora, a ne toga plačljivog Dažjaka kome uvijek teku suze, bio on žalostan ili veseo. Uštur je tada uzela valjak za tijesto i krenula tražiti Vitranu i Moranu. One su to doznale pa je jedna krenula na jug i skočila sve do Skale, gdje je nastala velika jametina, pa do Runtela gdje je isto napravila rupu od koje su nastale Šipi[11]. Od Runtela je skočila do Susa[12] i tako je nastala Zavonika, otišla je do Plaje i tamo napravila lokvu od Perantina, pa je skočila u more i u dva koraka došla na Plavnik i na njemu napravila lokvu. S Plavnika je skočila na Cres gdje je načinila dvije lokve i onda skočila s obje noge i načinila jezero Vranu, S Cresa je preskočila na Istru i ondje načinila nekoliko jama koje su postale lokve. Vitrana je bježala misleći kako je Uštar progoni i velikom silinom udarila u stijenu koja se pojavila ispred nje. Stijena se probušila pa je nastala je Postojnska jama. Kada je vidjela koliku snagu ima, stala je lupati po stijenama koje su se bušile, pa je nastala jedna duga jama koja je i sada tamo. Morana je također odskakala, ali na sjever. Skočila je i pod nogama joj se zemlja ugnula pa je nastala Rožića lokva. Jedva je izvukla nogu iz jame i onda poskočila do Mišušćalnice[13], a odatle je nastavila dalje i napravila lokvu kraj Mihojica. Bojeći se Uštur, lupila je o zemlju lijevom nogom i otvorila veliku rupu u koju je ušla i sakrila se. Tako je nastala Vitezićeva jama[14]. Uštur ju je tražila po Dobrinjštini i kada ju nije našla, zabila je valjak za tijesto u zemlju i tako je nastao duboki Šupjak u Brestovici. Uštur se vratila kući na Veli vrh i pripovijedala Dažjaku, kako je potjerala one dvije štrige[15], koje su ih posvadile. Dažjaku su od sreće odmah počele teći suze, koje su napunile sve one jame koje su ostale iza nogu Vitrane i Morane i tako sada imamo lokve, u kojima se napaja naše blago i jezero[16] na Cresu iz kojega se napajaju sva mjesta i naselja na otoku. Poslije su ljudi kraj svake lokve iskopali hladence[17] u kojima je bilo uvijek vode i iz kojih piju ljudi. Žene, sada znate, kako svaka svađa nije samo za nesreću, a karanje ponekad donese i neku korist. Da se nisu bozi pokarali, mi ne bismo imali jezera, lokava i skrovitih uvala po našim obalama.“ Susjeda Žorika je na to rekla: “Zar mi nemamo jednoga Boga? Zašto govoriš o bogovima?“ Susjeda Ante joj je dala odgovor. Rekla je: „Ja sam to isto pitala moga djeda kada mi je ovo pričao. Njegov odgovor je bio 'Da mila, da. Imamo jednoga Boga, ali prije smo ih imali puno. Pa i sada se oko našega Boga smucaju sveci, svaki štiti nekoga i nešto. Sv. Nikola, mornare, sv. Roko nas čuva od kuge, sv. Sebastijan od kolere, sv. Terzija čuva djecu, Sv. Marko more.' Tako mi se čini da smo samo promijenili imena onih čuvara, a sve je ostalo isto.“ Susjeda Žorika je rekla: „Aaa, tako.“ Druge žene su šutjele i pomalo spremale svoje košarice ili torbe i otišle svaka svojemu domu. Susjeda Ante je iznijela škapular[18] svetoga Antona i poljubila ga govoreći: „Sveti Antone koji imaš trinaest milosti čuvaj nas[19]!“

BOŽJE KARANJE (ČA)

Jedan put va staro, staro vrime su se karali Dažjak i njegova Žena Uštur. Ona je bila jako, jako, jako žločesta i ča god je udelal, je za nju bilo slabo. Jedan put ju je zbog toga pokaral Hr. Rekal njoj je „Ženo pokrij svoga muža da se šnjin svit ne ruga!“ Ma niš ni pomagalo. On je volil malo poćakulat i popit niku žlahtu kapjicu zi Laru i Vislu ke su bile jako jubeznive i šnjin jimile vele diškorši. Kada bi ona bila to doznala, a više puti su njoj od zlobe, to pravjale Morana i Vitrana, ontrat bi ona bila poludila od jeluzije. One su to hranjene gjadale i habale i to jih je veselilo. Kada bi bil Dažjak prišal doma, je Uštur još zi vrat pričela blet i zijat. On bi bil rekal muč mila, muč, jur nisan udelal niš strašnoga! Ona bi bila na to: „Poznova si se ganal i pil zi onimi nišćetnicami! Ča si se i lizal šnjimi, ja ću ti pokazat!“ On bi bil rekal: „Tr nisan mislil niš slaboga, trefili smo se i malo poćakulali i popili kupicu vina, koga su one prmesle. Najprije san sidil na kamiku zi jenu, a ontrat zi drugu.“ „Aa tako, najprije si jenu, a ontrtat drugu. Niškoristi, ja ću ti pokazat ča ti gre! Misliš, kako ne vin, ča je ona Lara, ona je žejna jubavi i zato te svuda jišće i samo čeka da te potegne va grm, kako bi se obisila na onu tvoju kjuku.“ Pričela je hitat naprije padele, ontrat pijati i brunci i na kraju zela takajicu i pričela šnju mahat. On ju je zgrabil za ruku i takajica je pala na tla. Tamo kadi je pala je nastala vela jamina. Šupjak, ki je još i seda tamo mej vrsi (izmedju Maloga i Veloga vrha). Njemu su od jada pričele teć suze. Ona je na to rekla: „Ča mi točiš te suze, ča misliš, kako ćeš me stin prevarit. Prevarantino, lažjivčino i niš koristi. Nećeš me ne!“ On je vidil, kako je vrag zel šalu i pričel bižat. Delal je vele koračine, ma ona ga je zi malimi koraci slidila. Kada je on zagazil va poje va kon je bil va sredini lak, se je zemja vdrla, a kako su mu cilo vrime tekle suze od jada, je se poje oplinulo. Judi ki su delali kolo jezera su ušli va hlmine, a šnjimi i se živo. Kako je ona hodila za njin zi malimi ma šaldimi koraci, je su vodu zavalovila i strašne valine su lupale va kraj rušile sve sprid sebe, otvorile ušćac i mornica se je pomišala zi vodu, tornjujuć se, su valine se to potegnula nazad va dragu. On je zi jenin skokon prišal do polovice jižule. Teška noga je udelala jaminu. Šubito ju je napunila voda od njegovih suz. Kako je bila Uštur vaje za njin je poznova škočil i nigdi na pol puta od Ponikve je poznova nastala jamina. Napunila se je zi vodu, malo od njegovih suz, a malo od mornice ka je skrozi vene prišla nutar i tako je nastalo Omišjanjsko jezero. Poznova je skočil, ov put na jenu bandu i tamo kadi je skočil je isto diventala jama, zi drugu nogu je stal na grote ke su bile na mejini z moren. Tako je tamo razbil grotine i omine i nastala je Hlivanjska draga (Klimno). Bojeć se kako je Uštur za njin, je skoćil poznova. Zi jenu nogu je skočil jušto na rub mora. Omine ke su bile tamo su se zdrobile. Zi drugu nožinu je zagazil naprid i mornica je urtala nutar va bakar ku je udelala noga, Tako je nastala Bakarska draga. Uštur se je strudila i vše ni mogla teć za njin. Blela je i delala se jedan šušur. Bučala je kako prazna tikva. On je korakon šal kuntra hlminan, kadi god je stal na brig, je nastala dolina i tako je nastal Gorki kotar, ki je pun brižin i pojan. Morana i Vitrana su jih kunpanjale odzada hranjajuć se, kako jih Uštur nebi vidila. Smele su se i govorile jena drugoj: »ovo je dobro, lipo smo jih posvadile i vidiš ča je nastalo od njihovaga karanja: Puntarska draga, Jezero Ponikva, Omišajsko jezero, Hlimnova draga i Bakarska draga i jako čudo dolin i poj po Gorskon kotaru. Moramo se dobro hranit, kako nas Uštur, a bome i Dažjak nebi vidili, aš ako se pomire i nas skupa potiraju, će ispod naših nog nastat čudo škujin ke bi se mogle napunit zi vodu. Šoto kuco su se tornale na Obzovu, kadi jin je sin bil dom i lascivo pitale Uštur, ka se je prva tornala, kadi su bili oni, aš jih jeno vrime ni bilo doma. Uštur je rekla, kako su bili gjedat nike drmuni va kih jin je živo. One dvi su se samo nasmihnule i zašćilile jena drugoj. Tuman ki je bil jako ponosan na svoje morsko krajevstvo je rekal, hvala sin, bilo bi dobro, kada bi se još ki put pokarali, aš bin ja još više proširil moje krajestvo. Vero mi se pijažaju ove dvi jatne drage. One su kako perle ke šajnaju va nebo. Kada jih gjedan od ozgora, od Obzove mi se pare, kako dva sinja oka ke gjedaju va Mir i svemir. Jušto ono se je dogodilo čega su se Vitrana i Morana bojale. Kada je Uštur prišla doma, se je pričela karat zi Laru i Vislu i jin govorit neka puste nje muža na miru. Nato su se i jena i druga nasmele i rekle, kako one žele Hora, Piruna i Davora, a ne onoga plačjivoga Dažjaka, komu vavik teču suze, kada je žalostan ali vesel. Uštur je nato zela takajicu i šla jiskat Vitranu i Moranu. One su to doznale i jena je ušla kuntra sorinju i skočila je do Skale, kadi je nastala vela jamina. Nato je skočila do Runtel i tamo istešo udelala škuju, tako su nastale Šipi, od Runtel je skočila do Susa i tako je nastala Zavonika. Partila je do Plaje i tamo je istešo udelala lokvu od Perantini, nato je skočila more i zi dva koraka prišla na Plavnik i tamo udelala lokvu. Zi Plavnika je skočila na Cres udelala dvi lokve i ontrat skočila zi obi noga i tako je nastalo jezero Vrana, Zi Cresa je škočila na Istru i tako udelala par jamin ke su se diventale lokve. Vitrana je bižala misleć kako ju Uštar tira i zi velin jadon lupnula va ominu, ka se je pokazala sprid nje. Omina se je preškujavela i nastala je Postojnska škuja. Kada je vidila koliku jima moć je sako toliko lupala po grotinah ke su se škujale i nastala je dlga škujina, ka i seda tamo. Morana je istešo skakala, samo ona je šla na kuntra urinju. Skočila je i pod nogu se je zemja vdrla i nastala je Rožića lokva. Jedva je znela nogu zi jamine, skočila je do Mišušćalnice i od tuda skočila naprid i udelala lokvu kraj Mihojic. Bojeć se Uštur je lupnula va zemju zi livu nogu, nastala je vela škujina. Šla je nutar i se nutri hranila. Tako je nastala Vitezićeva škuja (Spilja Biserujka). Uštur ju je jiskala po Dobrinjskon i kada ju ni našla, je zabila takajicu va zemju i tako je nastal dunboki Šupjak va Brestovici. Uštur se je tornala doma na Veli vrh i pravila Dažjaku, kako je potirala one dvi štrigine ke su jih posvadile. Dažjaku su od sriće vaje pričele teć suze, ke su napunile se one jamine ke su ustale od nog, Vitrane i Morane i tako seda jimamo lokve, va kih se napaja naše živo i Jezero na Cresu od kuda se napajaju sva mista i žuni na braču Cresu. Potlik su judi kraj sake lokve skopali hladenci va kih je vavik vode i zi kih piju judi. Žene, seda znate, kako sako karanje ni samo za nesriću, leh nike karanja prnesu i koris. Kada se nebi bili bogi pokarali, mi nebimo jimili jezer, lokav i jatnih drag po naših krajih.“ Suseda Žorika je na to rekla: „A ča nimamo jenoga Boga, a ti govoriš o Bogih.“ Susida Ante je na to dala otvit i rekla: „Ja san to istešo pitala moga deda kada mi je ovo pravjal. Otvit je bil: 'Da mila, da. Jimamo jenoga Boga, ma prije smo jih jimili čudo. Ma i seda kola našega Boga se šmucaju sveci, a saki jati nikoga i nič. Sveti Mikula, mornari, Sveti Roko nas čuva od kuge, Sveti Šebastijan od kolere, Sveta Terzija jati utruki, Sveti Marko more.' Tako mi se pari, kako smo samo prominili jimena onih jatniki, a se je ustalo jisto.“ Susida Žorika je rekla: „A tako!“. Druge žene su mučale i pomalo spravile saka svoju kuneštricu ali boršu i šle saka na svoj dom. Susida Ante je znela škapular svetoga Antona i ga kušnula, govoreć: „Sveti Antone ki jimaš trinajs gracij, čuvaj nas.“

[1] Pravjala Ante Luskićeva 1950. va misecu od jimatve (srpnju). Začarkal Rado Žic Mikulin, spravil dvi štorije va jenu, aš su slične i nastavjaju se jena na drugu.

[3] Čakav. žlahto, pleme, žlahta, plemenita.

[4] Šaldi ili strojevi vojnički (soldatski) korak.

[6] Rado Žic Mikulin: „Hlimno =lijepo, ubavo, horavo, divno ! Vjerojatno od tuda Klimno na Krku i Hlivno (Livno) u Hercegovini. Hlivna draga ili Uvala Klimno, još i Hlimna draga je jatna, dobro zaštićena. Na jednom kraju je bila solana, soline, a sada je tamo ljekoviti blato!“

[7][7] Čakav.: bakar, udubina, zaljev, odatle ime Bakru i Bakarskom zaljevu.

[10] Lokalni panteon, planina na kojoj ljeti obitavaju krčki bogovi.

[13] Lokva nedaleko Krešimirove pokrive; vidjeti knjigu Čančarije.

[16] Vransko jezero, slatkovodno jezero u središnjem dijelu otoka Cresa.

[18] Škapular je dio gornje odjeće što ju nose redovnici. Ovdje se radi o simboličkom škapularu, načinjenom od komadića platna, koji nosi pobožni puk, kao znak pobožnosti Sv. Anto(u)na Padovanskog. Čakav. škapulati znači izbaviti, spasiti.

[19] Sv. Antone koji imaš trinaest milosti čuvaj nas (Sveti Antone ki jimaš trinajs gracij, čuvaj nas). Rado Žic Mikulin: „Gracija može biti mogućnost. Sv. Antonu se obraćaju, za izgubljene stvari. On ima trinaest gracij!”