Pripovijedalo više kazivačica. Zapisao Rado Žic Mikulin[1] u Puntu 1954. Preveo 2021. Leonard Eleršek.
MARAČ (ŠTO)
Marač je bio stvor koji se posvadio s bogon Tumanon. Radio je psine po moru, ne bi li naljutio Tumana. Njegovi su dvori bili blizu Tumanovih. Kad bi bogu Tumanu došle vile podmornjače i vilenjaci, on bi ljutit, na mirnoj površini mora napravio tri ili četiri silno velika vala, koji bi onda brodove koji su mirno veslali morem počeli bacati s boka na bok i s krme prema pramcu. Mornari koji su bili u brodu morali su biti jako vješti da bi se spasili. Marač bi, sve one koji mu se nisu uspjeli oduprijeti, povukao u svoje dvore od bisernica, zajedno s brodovima. U njegovim su dvorima, na crvenim koraljima visjeli veliki biseri što su sjali i prelijevali se u tisuću boja i nijansi, kad bi ih pogodile strijele boga Hara i obasjalo Sunce. Kad su morske vile, vilenjaci i bog Tuman vidjeli što se to događa, pohitali bi što su brže mogli u pomoć brodovima koji su bili u pogibelji, ali više puta nisu uspjeli. Oni, koji su se spasili i svoje brodove izvukli na žal, pričali su da je Marač znao urlikati, bučati i grepsti po žalu, nastojeći brod opet povući na pučinu i ondje ga potopiti. No vile podmornjače i vilenjeci, a s njima i bog Tuman, nisu mu dopustili. Maračevo urlikanje i galama još su dugo, dugo odzvanjali u ušima onih koji su se spasili od njegovih iznenadnih valova.
MARAČ (ČA)
Marač je bil stvor, ki se je posvadil zi bogon Tumanon. On je delal dešpeti po moru, kako bi jadil Tumana. Jimil je svoje dvori blizu Tumanovih dvori. Kada bi bile prišle bogu Tumanu vile podmornjače i vilenjaci, bi bil on jadan na bonacanon škorupu udelal jedno tri ali četire vele, vele vali, ke bi bile brodi, ke su mirno rugale po moru, pričele vajat, hitat od boka na bok i od krme kuntra provi. Navute ki su bili nutri su morali bit jako višti, ako su se otili spasit. Si oni, ki se nisu spasili jih je Marač skupa zi brodi, pobral va svoje dvori, ke su bile se od madre perle i va kih su na črjenih korajih bile obišene vele biseri, ke bi bile šajnale i prelivale se, minjale cviti i ocviti, kada su jih zadile strile boga Hara i šajnalo Slnce. Morske vile i vilenjaci i bog Tuman, kada su vidili ča se dogaja, su ča su brže mogli šli pomoć brodon, ke su bile va pirikulu, ma više puti jin to ni uspilo. Oni, ki su se spasili i brodi potegnuli na žal su pravjali, kako bi bil Marač urlikal, bučal i škrebetal po žalu, nastojeć brod poznova potegnut na pučinu i ga potopit. Ma vile podmornjače i vilenjeki skupa zi Bogon Tumanon mu nisu to dali. Maračovo urlikanje i bučanje je još dlgo, dlgo odzvanjalo va uših onih, ki su se škapulali od nenadijanih Maračovih valin.
[1] Rado Žic Mikulin: „Pravjale na hladu Ante Harabajić Luskićeva, Ana Maračić Jelinčika i moja baba Ante. Začarkal, po spominu Rado Žic Mikulin 1953. Ovo san pokazal, momu profesoru harvatskoga jezika prof Bakačinu. Rekal mi je kako je to jako interesantno i vridno i neka se ča čujen zapišen. Se ove štorije su bile aviž (upozorenje) ne samo dicin, leh i sin starijin neka se čuvaju, pirikula (opasnosti) od vod, mora i ognja, Aš more premore, jima sobu jime, a isto tako i vode i oganj. Njih se mora čovik čuvat, aš oni su dobri hlapci (sluge) ma slabi gospodari, a i jadni (ljuti), su na judi, ki su jih in verugali (stavili u lance) i jih podredili sebi, pa se jin nastoje osvetit, kada to moru.”