BURES, Punat 1950.

Priču „Bues” pričao je 1950. Vićenco Žic Antičić. Zapisao Rado Žic Mikulin. Preveo 2021. Leonard Eleršek.

BURES (ŠTO)

U stara vremena je na otočiću Mostiru bio duh kojega su zvali Bures. On je jeo zemlju i kamenje. Svi koji su odlazili na plovidbe ili na neka putovanja, morali su mu svaki put donijeti zemlju i kamenje. Tko je donio više, imao je više sreće. Onaj tko ne bi donio ništa, duh bi ga kaznio, na ovaj ili onaj način. Polomio bi mu se jarbol, rasparalo jedro, slomilo veslo, nasjeo bi na hrid ili siku, prolilo bi mu se vino ili ulje iz posude, pukli obruči na bačvi, usmrdjela usoljena riba ili meso, razmočio baškot, brašno ili bi pao u more i dobio upalu pluća, a neki su se i utopili, a nekoliko brodova su opljačkali lopovi. Zato bih ja, uvijek prije nego bi nekamo otputovao, odnio na Mostir kamen i bacio ga za sreću.

BURES (ČA)

Va staro vrime je na Škojiću bil duh koga su zvali Bures, ki je jil zemju i kamenje. Svi ki su šli navigat ali kamogod na vijaj su mu morali svaki put prnes zemje i kamici. Ki je više prnesal je jimil više sriće. On ki ni prnesal ga je duh kaštigal na ov ali drugi fin. Pukal mu je jarbul, rasparalo mu se je jadro, škršilo mu se je veslo, nasegal je na grote ali siku, stočilo mu je vino ali uje zi žare, pukle su mu obruči na bačvi, zasmrdela mu se je halana riba ali meso, zmočil baškot, muka ali je pal more i ćapal puntu a niki su se i utopili. Par brodi su opjaškali lupeži. Ja san vavik, kamo god san šal nosil na Mostir kamik i ga hitil za sriću.